Sakrivena ispod auto puta, stisnuta izmedju betonskih stubova i ogromne gradske garaže, napravljena kao privremeni objekat, leži VIB (Vienna International Busterminal). Ako uzmemo da za prvi utisak druga šansa ne postoji, prvi utisak o Beču ne bi bio ni malo pozitivan. Opušci na svakom koraku, papiri, kese, gužva, sve pre podseća na neku kinesku provinciju, nego na jedan od centara evropske kulture. No budimo iskreni, ovo i nije terminal za turiste koji treba da budu zatečenim lepotom i raškoši carskog grada. Ovo je terminal za emigrante koji nisu tu došli da proučavaju muzejske postavke, već nekom samo sebi znanom mukom u potrazi za boljim životom. Postavku u Leoplod muzeju su videli samo ako su tamo radili kao čistaci, domari ili obezbeđenje. Zato i ne čudi što je ova stanica sakrivena od pogleda, kao da predstavlja neko ruglo ovog grada. Kao da sve ove ljude prihvata sa nekom zebnjom, sa nekom mukom, bez bilborda Herzlich Willkommen in Wien, bez dobrodošlice za ovu reku čistača, zavarivača, pomoćnog osobolja u kuhinji. Nekih 100 metara dalje stanica metroa vodi u grad. Jedno presedanje i pola sata kasnije u autobusu koji vozi za Kahlenberg sasvim druga slika. Bajkoviti prizori dok prolazimo kroz Grinzinger Straße, kuće okićene za božićne praznike, svetle i žmirkaju u hiljdu boja i osveljavaju hladno decembarsko veče. Sve odiše starinom i vekovima koji su daleko iza nas. Ovde su kuće Betovena i Anštajna, ovde su "Echte Heurige" (prave vinarije). Ovde žive umentnici koji ispiraciju traže u vinu i pejsažima vinograda koji se prostiru tu samo par ulica dalje. Jedan pogled na ove obronke je bio dovoljan da se zaljubim u ovaj grad.
Moja petodnevna poseta ovom gradu se odvijala kao i svakom prosečnom japanskom turisti, sa fotografskim aparatom u jednoj, kartom grada u drugoj ruci, ali za razliku od njih bez troje dece u rancu. Začudo za vreme mog boravka nisam sreo ni jednog japanskog turistu, čak mi se čini da ih u Beogradu srećem mnogo češće. Širom raširena karata u jednom podzemnom prolazu mi je otkrila još jednu novinu koju do tada nisam znao. Bečlije nisu baš do kraja Nemci. Nemac nikada ne bi prišao nepoznatom čoveku na ulici i ponudio mu pomoć. Meni je prišao stariji gospodin i na odličnom engleskom pitao da li mi treba pomoć u snalazenju. Srpsko - Srpska varijanta istog ovakvog događaja bi sigurno uključivala i pitanja: kod koga sam došao ? kako sam došao ? zašto sam došao ? koliko ostajem ? i more drugih intimnih i manje intimnih pitanja. Što nas dovodi do drugog zaključka, Srbi nisu baš ni malo Nemci. Mala isprika za čitaoce sa "naših" prostora. U Beču ne postoje Srbij, Hrvati ili Bosanci. Postoje samo "naši". Iskreno govoreći uvek smo i bili "naši" i pre rata i danas i uvek ćemo biti naši. Samo naši mogu da se razumeju i samo naše možeš da pitaš za tezgom punom đakonija, "Reci mi molim te, šta je od ovog najbolje, ja sam mislio da probam ovo", pokazujući čoveku na nešto što bi najbliže mogao da opišem kao poveću poglčicu. Onako u poverenju mi je namignuo i sa pola glasa odgovorio, "Nije ti to baš nešto, mnogo je slano i tvrdo, uzmi ove perece sa špekom i kačkavaljem, sad smo ih dobili". Bio je u pravu, perece su bile fantastične.
O mojim domaćinima kao i o lepotama trgova, palata i dvoraca neću trošiti mnogo reči. Predivna porodica koja me je ugostila i primila kao svog člana, tako da nisam ni osećao da sam došao u goste. Vodili su me u nedeljnu nabavku gde sam naučio da ispod glavne cene nekog proizvoda postoji i sitno ispisana cena istog tog proizvoda po kilogramu, naučili su me i šta da kupujem u Billi, a šta u Spar-u, kako da koristim gradski prevoz i najvažnije od svega kako da na kraju meseca ne dam bubreg da bi platio račun za struju. Od kada sam se vratio u Beograd, vežbam za odlazak u Beč, idem po stanu i gasim sva suvišna svetla, sva grejna tela i sve gutače električne energije.
Na kraju ovog malog osvrata na posetu Beču, vraćam se na početak teksta i naslov zbog koga sam i počeo da pišem ovaj tekst. Poslednji dan sam doživeo nešto što ne može da se doživi ni u jednom drugom gradu na planeti. Ušavši u jedan od javnih toaleta, sa vrata me je dočekalo "Briši noge, bitte". Tetkica srednjih godina, sa sendvičem u jednoj i rolnom toalet papira u drugoj ruci, sedela je za jednim stolom i naplaćivala. Obrisao sam noge, platio 50 centi, završio šta sam imao, a na izlazu čuo kako se obraća drugom čoveku sa Grüß Gott. Žena sigurno nije imala ni osnovnu školu, ali je za pola sekunde mogla da prepoznala ko je ko, a za dve sekunde bi sigurno umela da prorekne sudbinu svakom od nas. Dugo posle tog susreta, još razmišljam o tome koliko je ovaj grad nama blizak, koliko pokušava da nas prihvati i od nas napravi bolje ljude. I tako došljaci, brišite noge, bitte ...
Moja petodnevna poseta ovom gradu se odvijala kao i svakom prosečnom japanskom turisti, sa fotografskim aparatom u jednoj, kartom grada u drugoj ruci, ali za razliku od njih bez troje dece u rancu. Začudo za vreme mog boravka nisam sreo ni jednog japanskog turistu, čak mi se čini da ih u Beogradu srećem mnogo češće. Širom raširena karata u jednom podzemnom prolazu mi je otkrila još jednu novinu koju do tada nisam znao. Bečlije nisu baš do kraja Nemci. Nemac nikada ne bi prišao nepoznatom čoveku na ulici i ponudio mu pomoć. Meni je prišao stariji gospodin i na odličnom engleskom pitao da li mi treba pomoć u snalazenju. Srpsko - Srpska varijanta istog ovakvog događaja bi sigurno uključivala i pitanja: kod koga sam došao ? kako sam došao ? zašto sam došao ? koliko ostajem ? i more drugih intimnih i manje intimnih pitanja. Što nas dovodi do drugog zaključka, Srbi nisu baš ni malo Nemci. Mala isprika za čitaoce sa "naših" prostora. U Beču ne postoje Srbij, Hrvati ili Bosanci. Postoje samo "naši". Iskreno govoreći uvek smo i bili "naši" i pre rata i danas i uvek ćemo biti naši. Samo naši mogu da se razumeju i samo naše možeš da pitaš za tezgom punom đakonija, "Reci mi molim te, šta je od ovog najbolje, ja sam mislio da probam ovo", pokazujući čoveku na nešto što bi najbliže mogao da opišem kao poveću poglčicu. Onako u poverenju mi je namignuo i sa pola glasa odgovorio, "Nije ti to baš nešto, mnogo je slano i tvrdo, uzmi ove perece sa špekom i kačkavaljem, sad smo ih dobili". Bio je u pravu, perece su bile fantastične.
O mojim domaćinima kao i o lepotama trgova, palata i dvoraca neću trošiti mnogo reči. Predivna porodica koja me je ugostila i primila kao svog člana, tako da nisam ni osećao da sam došao u goste. Vodili su me u nedeljnu nabavku gde sam naučio da ispod glavne cene nekog proizvoda postoji i sitno ispisana cena istog tog proizvoda po kilogramu, naučili su me i šta da kupujem u Billi, a šta u Spar-u, kako da koristim gradski prevoz i najvažnije od svega kako da na kraju meseca ne dam bubreg da bi platio račun za struju. Od kada sam se vratio u Beograd, vežbam za odlazak u Beč, idem po stanu i gasim sva suvišna svetla, sva grejna tela i sve gutače električne energije.
Na kraju ovog malog osvrata na posetu Beču, vraćam se na početak teksta i naslov zbog koga sam i počeo da pišem ovaj tekst. Poslednji dan sam doživeo nešto što ne može da se doživi ni u jednom drugom gradu na planeti. Ušavši u jedan od javnih toaleta, sa vrata me je dočekalo "Briši noge, bitte". Tetkica srednjih godina, sa sendvičem u jednoj i rolnom toalet papira u drugoj ruci, sedela je za jednim stolom i naplaćivala. Obrisao sam noge, platio 50 centi, završio šta sam imao, a na izlazu čuo kako se obraća drugom čoveku sa Grüß Gott. Žena sigurno nije imala ni osnovnu školu, ali je za pola sekunde mogla da prepoznala ko je ko, a za dve sekunde bi sigurno umela da prorekne sudbinu svakom od nas. Dugo posle tog susreta, još razmišljam o tome koliko je ovaj grad nama blizak, koliko pokušava da nas prihvati i od nas napravi bolje ljude. I tako došljaci, brišite noge, bitte ...
