Proleće

Sutra je prvi dan proleća. Skoro je ponoć. Flaša Vranca pri kraju. Vino je jako. Domaće. Ne želim da pišem, a nemam snage da ostavim papir. Ne želim da sećam, a ne mogu da zaboravim. Toliko lepog je tog dana počelo, a vino muti sećanja. 

Ovakvi dani ne bi smeli da postoje. Dani koje smo sa toliko radosti dočekivali. Samo nama posebni i samo nama namenjeni. "Sećaš se kako je taj dan bilo užasno vreme" - rekla mi je kroz osmeh. "Naravno da se sećam" - odgovorio sam. "Kiša je pljuštala, a ja sam bila tako uzbuđena što ćes doći" - oči su joj svetlucale dok je pričala. Sedimo tako, pričamo, smejemo se, kao da se taj dan nikada nije ni završio i dok pričamo o njemu on i dalje traje. Ne postoji ni leto ni zima ni jesen. Samo proleće i samo kišni dan koji je tog trenutka bio ukras jednog lepog sećanja.  

Vina više nema. Nema više ni nas. Još po neki prolaznik žuri svoj kući. Stojim do prozora i posmatram grad. Sve je tako tiho. Sutrašnji dan će sigurno svanuti. Ona će se možda i ove godine setiti kiše, uzbuđenja, iščekivanja, ... A možda će i za nju kao i za ceo ovaj grad sutra biti samo dan kada se završila zima. 

Mir

Veče je brzo padalo kako je sunce zašlo za obližnju visoravan. Postalo je mnogo hladnije i  vetar koji je  samo pola sata ranije prijatno rashlađjivao, sada ulazio u kosti i naterao čoveka koji se kretao uskom prašnjavim stazom da se uvuče dublje u kaput i stavi vunenu kapu na glavu. Čovek se teško kretao, uspon nije bio tako velik, ali ceo dan hoda i težak ranac na leđima su učinili svoje. Putovao je više od nedelju dana, avion, brod, voz i kada više nije bilo puteva, pruga, naselja, nastavio je peške prema cilju. U selu iz kog je jutros krenuo su mu rekli da je manastir u koji je krenuo na dan hoda, a sada se priblažavala noć, manastira nije bilo nigde na vidiku. Uskoro će morati da potraži zaklon, postavi šator i nešto pojede. Razgledao je okolinu u potrazi za  mestom gde će da postavi šator. Okolina je izledala jednolično, golet sa niskim rastinjem koje se probijalo iz sitnog kamenja, kako je padala noć delovala je gotovo sablasno. Spustio je ranac na zemlju i srušio se pored njega. Sve ga je bolelo, definitivno neće moći dalje, postaviće šator ovde u sred pustare i moliti se da ovaj kraj nema divljih životinja. Sledeće čega se seća je da ga je neko blago prodrmao. Prenuo se iz sna, sigurno je zadremao od umora. Pogledao je iznad sebe i skoro se skamenio od straha. Iznad njega je stajao ogroman čovek. Imao je sigurno preko dva metra, sav u crnom, crnog lica, crnih ociju, crne brade. Noć koja u međuvremenu pala doprinela tom crnilu i tome da je teško mogao da odredi godište čoveka koji je i dalje nepomočno stajao iznad njega.

- Ne bi vam bilo pametno da ovde ostanete da noćite, ovaj kraj je pun divljih šakala, ako nastavite još pola sata hoda, možete se skloniti u pećini u podnožju brda. - Mirnim glasom se obratio čoveku i pružio mu ruku da ustane.

Tek sada je uspeo da razazna crte lica i bele zube koji su odudarali od crne pojave neznanca. Bio je to starac sigurno oko sedamdeset godina, izboranog lica, živih očiju, gipkog držanja i neverovatne snage dok mu je pomagao da ustane sa zemlje.

- Možeš li da nastaviš put ? - blago je zapitao čoveka koji je  ponovo pokušavao da uhvati oslonac na preumornim nogama.

- Mogu, mogu, hvala vam što ste me probuduli izgleda sam od umora zaspao, od jutros hodam, a danima već putujem bez odmora.

- Sigurno ste pošli u manastir i poverovali meštanima da se on nalazi na samo dan hoda od njihovog sela. - starac se prvi put blago nasmešio. - To teoretski i nije tako pogrešno, ako znamo da oni u proseku hodaju dva puta brže od nas, sada smo tek na pola puta, a najveći uspon nas tek očekuje. Hoćete da vam pomognem sa tim rancem, nemojte da vas zavara ovo izborano lice, moramo da požurimo uskoro će nastati potpuna tama.

Čovek je samo klimnuo glavom u znak da može da nastavi put i teškim korakom nastavio da hoda za starcem. Hodali su tako u tišini sigurno više od pola sata. Noć je već bila tako gusta da se staza po kojoj su hodali jedva razaznavala. Teško je pratio starca koji je lakim korakom napredovao kroz tminu, ali se trudio da što manje zaostaje. Učinilo mu se da je u daljini video obrise stena koji su se uzizdale desetine metara u visinu. Približavali su se cilju. Kada su prišli sasvim blizu starac je iz ranaca izvadio baklju, zapalio je i počeo da traži ulaz u pećinu. Nije mu trebalo mnogo vremena i uskoro su se našli u jednom useku imeđu dve stene ne većem od par kvadratnih metara.

- Ovde ćemo prenoćiti - rekao je starac dok je spuštao ranac na zemlju. - Na ulazu ćemo zapaliti vatru.  To će nas malo zagrejati i noćas zaštiti od nezvanih gostiju.

Zapalili su vatru, raširili vreće za spavanje, zagrejali vodu i neko vreme ćuteći sedeli pored ognjišta i gledali kako granje pucketa i polako zagreva pećinu u koju su se sklonili. Starac je prvi progovorio.

- Ne delujes mi kao neko ko bezi od zakona. Ne deluješ mi ni kao vernik na putu hodočasnika. - blago je govorio i gledao čoveka pravo u oči. - Ljubav ?

- Pošao sam na ovaj put da nađem odgovor.- gledao je u vatru, glas mu je podrhtavao. - Pošao sam na ovaj put da nadjem mir.

..............  

Dva potpuna stranca, prof. dr Ivan Ivanović, profesor antropologije na Bostonskom univerzitetu i Pavle Savić ribar iz Bigove, spavali su u pećini skrivenoj na ogromnoj Tibetanskoj visoravni stotinama kilometara od najbližeg grada i hiljadama kilometara od svojih života. Svako sa svojim demonima uvučeni do glave u vreće za spavanje sanjali su svoje snove. Da li zbog ogromne nadmorske visine, ili razređenog vazduha, ili zbog  umora, Pavle je cele noći budan sanjao. Putovali su, on je vozio ona je sedela pored njega. Bila je nervozna mogao je to da oseti. Menjala je pesmu za pesmom, nije imala strpljenja da ih odsluša do kraja. Išli su za Lastvu kod njene tetke, prvi put sami za vikend. U glavi su mu se vrtele sve te pesme, pećina odzvanjala od zvukova, a onda se san odjednom promenio. Bio je na barci, bio je dečak. Sakriven ispod cirade koja je pokrivala mreže uplašeno je držao Anju za ruku. Njegova starija sestra, avanturista i buntovnik bez razloga imala je običaj da se skriva po barkama ne bi li tako skrivena otplovila negde daleko. Ni jedna od tih avantura se nije sjajno završila, a ribari su već znali da se mala Anja možda negde sakrila i pre isplovljavanja bi pregledali svaki ćošak barke. Svi su je obožavali, malu Amazonku sa istančanim osećajem za pravdu. Ovog puta je preterala, izvukla ga je u pola noći iz kreveta, napolju je lila kiša. Znala je da niko normalan po ovakvom vremenu neće pregledati barku u potrazi za decom. Isplovili su, more je bilo teško, drhtao je. San se ponovo menja, nije siguran da li drhti u snu ili od hladnoće u pećini. Napolju je i dalje kiša, ali više nije na barci. Sedi u kolima parkiran pored puta, čeka je. Ona ulazi, sklanja se od kiše, teško joj je da uvuče ogromnu torbu punu knjiga na prednje sedište. Srećnja je. Ljubi ga i kaže mu da krene. Oseća njen miris, oseća njene usne, ne želi dalje da sanja. Zaspao je.

..............

- Ustaj momčino svanulo je ! - profesor je već bio na nogama i radio vežbe - Ništa ne leči slomljeno srce tako dobro kao uspon na 4500 metara. Ako uspemo za dana se popnemo, nećeš tražiti ni mir ni odgovore, samo da se dovučeš do kreveta legneš i umreš.

Promolio je glavu iz vreće za spavanje i uhvatio šeretski osmeh profesora dok je pokušavao da otvori oči. Ovako po danu profesor mu je izgledao potputno drugačije. Prvo skoro ništa na njemu nije bilo crno, čak je i vijetnamka koja je bila crna pre jednu deceniju imala bledo sivu nijansu. Izbledele farmrke, gojzerice, kratka kosa, više je podsećao na ratnog veterana nego na profesora univerziteta. Čak je i okolina na jutarnjem suncu delovala pitomije. Sa mesta na kom su bili se videla cela visoravan, sinoć su već počeli da se penju u srce planine Kailas. Uspeo je da se izvuče iz vreće za spavanje, duboko udahne planinski vazuh koji mu je cepao pljuća, ali mu je prijao. Dobio je novu snagu. Noge su ga manje bolele, bio je spreman za uspon.

- Profesore spreman sam ! - veselo je uzvratio.

- Nisi spreman, moraš malo da se istegneš ovaj uspon nije ni malo naivan. Treba da prođemo jedan jako opasan prevoj. Odakle ti uopšte ideja da kreneš na ovaj put. - sada je profesor već imao onaj strogi ispitivački pogled.

- Pročitao sam jednu jako dobru knjigu.

- Aaaaaa, pročitao si knjigu. - ponovo  je klimao glavom smeškajući se, kao studentu koji je upravo upao u zamku pitanja na koji ne za odgovor. - Što mi odma to nisi rekao, e onda ne moraš da vežbaš sigurno si spreman za uspon. Nadam se samo da si poneo tu knjigu sigurno će ti dobro doći da zameni užad, karabinjere i klinove.

Razumeo je profesorov sarkazam. Posle jedne pročitane knjige i nekoliko meseci koje je proveo u bunilu, spakovao se i krenuo na put preko pola sveta. Nije znao šta drugo da uradi. Četri godine su bili zajedno, a onda se jedne večeri sve izmenilo. Nije mogao da je krivi, okolnosti im nisu bile naklonjene, ali nije mogao ni da je razume. Bili su tako bliski, gotovo nestvarno, mogao je da oseti kad je bila srećna, kad je bila umorna, kad joj je trebala podrška, lepa reč. Umela je to da ceni, volela ga je, brinula je o njemu, ništa joj nije bilo teško da uradi za njega. Nije mogao da razume gde se to izgubilo. U njemu je još sve bilo živo. Sedeli su u polu mraku, rekla mu je da za njih nema budućnosti. Sledio se. Nemo su sedeli u tišini. Činilo mu se da lampe svetlucaju nekom čudnom bojom. Mnogo je voleo ovu sobu, bila je mala i ureređena sa mnogo ljubavi. Police sa knjigama, ramovi sa slikama, mnogo lampi, toplina. Lampe su joj bile posebno važne. Ušli bi u sobu i prvo što bi uradili popalili sve lampe. Ovde su se prvi put poljubili.

Nikako nije mogao da se seti kako se ta knjiga uopšte i našla u njegovoj kabini. Bio je siguran da nije njena. Ona je volela da čita engleske romantičare. Volela je tu romantičarsku epohu, tu atmosferu koja je opisivana u romanima. Način života miran i ušuškan. Ležali bi tako u njegovoj kabini, a ona bi mu prepričavala neke odlomke iz romana. On se nije mogao pohvaliti nekim čitalačkim žarom. Čitao je stripove i časopise, a kad bi uzeo neku od njenih knjiga uglavnom bi se zadržao na prvih nekoliko stranica. Posebno je volela Orkanske visove. Čuvao je primerak koji mu je poklonila u kome su bile povučene rečenice koje su je najviše pogodile dok je čitala roman. Znao ih je skoro sve napamet. Uzeo bi knjigu listao i čitao samo podvučene rečenice. "On je moja velika misao u životu. Kad bi sve drugo uginulo a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi sve drugo ostalo a on bio uništen, vasiona bi se pretvorila u ogromnog tuđinca, činilo bi mi se da nisam deo nje." Ovu je misao jako voleo, razumeo i osećao.

Knjiga je imala korice u obliku stripa. Na koricama nacrtanu planinu, iskrzale požutele stranice i ne više od stotinak stranica. Možda je baš zbog toga držao među stripovima Marti Misterije i imao želju da je jednog dana pročita. Pronašao se u knjizi čim je počeo da je čita. Glavni junak je bio ribar iz jednog malog sela u Japanu. Imao je devojku koju je mnogo voleo. Njihove porodice nisu odobravale tu vezu i da bi ih sprečili u ljubavi oveli su je iz sela. Danima i nedeljama je pokušavao da sazna gde su je odveli, ali sve je bilo uzaludno. Na kraju se sam otisnuo u svet da je traži. Godinama je lutao od mesta do mesta, oplovio sva ostrva koja je imao ucrtana na karti, obišao sve planine gde je bilo ljudi, dok jednog dana nije spasao starca nasukanog na hrid. Bio je zarobljen na steni, a bura je bila isuviše jaka da bi starac imao snage da ponovo otisne barku na pučinu. Zahvalio se mladiću što ga je spasao i predstavio se kao sveštenik sa svete planine Kailas. Sveštenik je bio učitelj i tumač drevnog spisa "O dušama"  koji se vekovima čuvao na toj planini. Dok su plovili nazad prema obali učitelj je prensio na mladića učenja iz ovog spisa. Svaki čovek poseduje svoju srodnu dušu. Ne dešava se često da se sretnu, ali ako se sretnu prepoznaju se i ostaju zajedno do kraja života. Čak i ako se desi da se izgube mogu se pronaći. Za njih ne postoji ni vreme, ni mesto, samo nebeska sila koja ih spaja. Učio je mladića kako da ponovo pronađe put do svoje srodne duše i prestane beciljno da luta po svetu. Iskrcao je sveštenika, obećao mu da će ga posetiti na svetoj planini, brod je natovario sa namernicama i krenuo na put. Krenuo je na put duše. Karte je odložio u fioku i plovio za svojim srcem. Dve nedelje nije video kopno, a onda ga je zahvatila strašna oluja. Celu noć se borio sa vetrom i talasima jedva upevajući da održi brod na površini. Kada mu se učinilo da oluja popušta, čuo je kako glavno jedro škripi,  puca, slama se i poslednje čega se seća je snažan udarac u leđa, bol i mrak. 

Kada je otvorio oči i video njene, bio je ubeđen da je mrtav. Malo ga je samo bunilo kako to da je ostarila, imala je sitne bore oko očiju, kratku kosu, ali to je bila ona. Bol koji je osećao je druga stvar koja ga je bunila. Dva dana ranije ribari su ga pronašli teško povređenog i doneli u selo. Doktor koji ga je pregledao je samo mogao da konstatuje da mu je deo jarbola koji se odlomio probio uz kičmu i probušio plućno krilo. Pravo je čudo da je uopšte živ, ali su rane svakako smrtonosne. Ostavili su ga u jednoj kolibi na obodu sela, a devojka koja je u selu radila kao učitaljica se prijavala da ga neguje. Sveštenik je bio u pravu, duše ostaju zajedno do kraja života. Njegov se upravo bio gasio, a on je bio srećan. Želja da još jednom zaspi i da se još jednom probudi gledajući njene oči se ostvarila. Borio se da što duže uživa u toj slici, dok ga je negovala i kupila sav bol koji je osećao.  Tri nedelje se dan i noć nije pomerala od njegovog kreveta, a kad je jedno jutro izašla iz kolibe svi u selu su znali da je došao kraj. Zamolila je meštane da telo prenesu na brod, isplova je i tako se knjiga završava.     

Pavle je knjigu pročitao u jednom dahu. Kad je završio već je bilo jutro. Ležao je na krevetu i vrteo u glavi slike koje su mu navirale. Sve je bilo tako uverljivo i tako slično onom što se u njemu trenutno zbivalo. Bol, tuga, želja, nada, sve je to mogao da pronađe u sebi i u knjizi koju je upravo završio. Da je uzeo da je čita samo pre godinu dana, ne bi stigao ni do pola. Sada je knjiga imala sasvim drugo značenje. Izašao je na palubu, napolju je duvao neki blagi jugo polako dovlačeći oblake u zaliv. More je bilo mirno, zaliv se polako budio. Ulična svetla su još gorela. Presijavala se i žutela more dokle je svetlost dopirala. Ogrnuo je jaknu, seo na konope i gledao u zaliv. Ona je bila tu, niko je nije nigde odveo, nije morao da je traži po svetu. Morao je ponovo da pronađe put do njene duše.  

San

Putovanje nikada nema kraj, kao ni san. San može da traje večno. Može da se sanja danju, noću, dok gledate kroz prozor automobila, lutate pustim ulicama, san je tu sa vama. Ako umete da sanjate nikad nećete biti sami. Ako vam je teško san će biti pored vas, držaće vas za ruku, govoriće vam da je će sve biti u redu. Ako ste veseli, san će opet biti pored vas, smejaće se zajedno sa vama, letećete i biti srećni. Ne treba se plašiti da ćete se jednog dana probuditi i da san više neće biti pored vas. Dovoljno je pogledati u njene oči, setiti se sreće na njenom licu i kako vas posmatra dok joj donosite prvu jutarnju kafu i kao nekom čarilojim san je ponovo tu pored vas. Ustajete srećni, počinje novi dan, san vas dočekuje osmehom. San ne poznaje prostor, koliko god da je ona daleko, san će je pronaći i ispričati joj priču. Potrebno je sanjati. Uvek...

Briši noge, bitte

Sakrivena ispod auto puta, stisnuta izmedju betonskih stubova i ogromne gradske garaže, napravljena kao privremeni objekat, leži VIB (Vienna International Busterminal). Ako uzmemo da za prvi utisak druga šansa ne postoji, prvi utisak o Beču ne bi bio ni malo pozitivan. Opušci na svakom koraku, papiri, kese, gužva, sve pre podseća na neku kinesku provinciju, nego na jedan od centara evropske kulture. No budimo iskreni, ovo i nije terminal za turiste koji treba da budu zatečenim lepotom i raškoši carskog grada. Ovo je terminal za emigrante koji nisu tu došli da proučavaju muzejske postavke, već nekom samo sebi znanom mukom u potrazi za boljim životom. Postavku u Leoplod muzeju su videli samo ako su tamo radili kao čistaci, domari ili obezbeđenje. Zato i ne čudi što je ova stanica sakrivena od pogleda, kao da predstavlja neko ruglo ovog grada. Kao da sve ove ljude prihvata sa nekom zebnjom, sa nekom mukom, bez bilborda Herzlich Willkommen in Wien, bez dobrodošlice za ovu reku čistača, zavarivača, pomoćnog osobolja u kuhinji. Nekih 100 metara dalje stanica metroa vodi u grad. Jedno presedanje i pola sata kasnije u autobusu koji vozi za Kahlenberg sasvim druga slika. Bajkoviti prizori dok prolazimo kroz Grinzinger Straße, kuće okićene za božićne praznike, svetle i žmirkaju u hiljdu boja i osveljavaju hladno decembarsko veče. Sve odiše starinom i vekovima koji su daleko iza nas. Ovde su kuće Betovena i Anštajna, ovde su "Echte Heurige" (prave vinarije). Ovde žive umentnici koji ispiraciju traže u vinu i pejsažima vinograda koji se prostiru tu samo par ulica dalje. Jedan pogled na ove obronke je bio dovoljan da se zaljubim u ovaj grad.

Moja petodnevna poseta ovom gradu se odvijala kao i svakom prosečnom japanskom turisti, sa fotografskim aparatom u jednoj, kartom grada u drugoj ruci, ali za razliku od njih bez troje dece u rancu. Začudo za vreme mog boravka nisam sreo ni jednog japanskog turistu, čak mi se čini da ih u Beogradu srećem mnogo češće. Širom raširena karata u jednom podzemnom prolazu mi je otkrila još jednu novinu koju do tada nisam znao. Bečlije nisu baš do kraja Nemci. Nemac nikada ne bi prišao nepoznatom čoveku na ulici i ponudio mu pomoć. Meni je prišao stariji gospodin i na odličnom engleskom pitao da li mi treba pomoć u snalazenju. Srpsko - Srpska varijanta istog ovakvog događaja bi sigurno uključivala i pitanja: kod koga sam došao ? kako sam došao ? zašto sam došao ? koliko ostajem ? i more drugih intimnih i manje intimnih pitanja. Što nas dovodi do drugog zaključka, Srbi nisu baš ni malo Nemci. Mala isprika za čitaoce sa "naših" prostora. U Beču ne postoje Srbij, Hrvati ili Bosanci. Postoje samo "naši". Iskreno govoreći uvek smo i bili "naši" i pre rata i danas i uvek ćemo biti naši. Samo naši mogu da se razumeju i samo naše možeš da pitaš za tezgom punom đakonija, "Reci mi molim te, šta je od ovog najbolje, ja sam mislio da probam ovo", pokazujući čoveku na nešto što bi najbliže mogao da opišem kao poveću poglčicu. Onako u poverenju mi je namignuo i sa pola glasa odgovorio, "Nije ti to baš nešto, mnogo je slano i tvrdo, uzmi ove perece sa špekom i kačkavaljem, sad smo ih dobili". Bio je u pravu, perece su bile fantastične. 

O mojim domaćinima kao i o lepotama trgova, palata i dvoraca neću trošiti mnogo reči. Predivna porodica koja me je ugostila i primila kao svog člana, tako da nisam ni osećao da sam došao u goste. Vodili su me u nedeljnu nabavku gde sam naučio da ispod glavne cene nekog proizvoda postoji i sitno ispisana cena istog tog proizvoda po kilogramu, naučili su me i šta da kupujem u Billi, a šta u Spar-u, kako da koristim gradski prevoz i najvažnije od svega kako da na kraju meseca ne dam bubreg da bi platio račun za struju. Od kada sam se vratio u Beograd, vežbam za odlazak u Beč, idem po stanu i gasim sva suvišna svetla, sva grejna tela i sve gutače električne energije.

Na kraju ovog malog osvrata na posetu Beču, vraćam se na početak teksta i naslov zbog koga sam i počeo da pišem ovaj tekst. Poslednji dan sam doživeo nešto što ne može da se doživi ni u jednom drugom gradu na planeti. Ušavši u jedan od javnih toaleta, sa vrata me je dočekalo "Briši noge, bitte". Tetkica srednjih godina, sa sendvičem u jednoj i rolnom toalet papira u drugoj ruci, sedela je za jednim stolom i naplaćivala. Obrisao sam noge, platio 50 centi, završio šta sam imao, a na izlazu čuo kako se obraća drugom čoveku sa Grüß Gott. Žena sigurno nije imala ni osnovnu školu, ali je za pola sekunde mogla da prepoznala ko je ko, a za dve sekunde bi sigurno umela da prorekne sudbinu svakom od nas. Dugo posle tog susreta, još razmišljam o tome koliko je ovaj grad nama blizak, koliko pokušava da nas prihvati i od nas napravi bolje ljude. I tako došljaci, brišite noge, bitte ...