Sutra je prvi dan proleća. Skoro je ponoć. Flaša Vranca pri kraju. Vino je jako. Domaće. Ne želim da pišem, a nemam snage da ostavim papir. Ne želim da sećam, a ne mogu da zaboravim. Toliko lepog je tog dana počelo, a vino muti sećanja.
Ovakvi dani ne bi smeli da postoje. Dani koje smo sa toliko radosti dočekivali. Samo nama posebni i samo nama namenjeni. "Sećaš se kako je taj dan bilo užasno vreme" - rekla mi je kroz osmeh. "Naravno da se sećam" - odgovorio sam. "Kiša je pljuštala, a ja sam bila tako uzbuđena što ćes doći" - oči su joj svetlucale dok je pričala. Sedimo tako, pričamo, smejemo se, kao da se taj dan nikada nije ni završio i dok pričamo o njemu on i dalje traje. Ne postoji ni leto ni zima ni jesen. Samo proleće i samo kišni dan koji je tog trenutka bio ukras jednog lepog sećanja.
Vina više nema. Nema više ni nas. Još po neki prolaznik žuri svoj kući. Stojim do prozora i posmatram grad. Sve je tako tiho. Sutrašnji dan će sigurno svanuti. Ona će se možda i ove godine setiti kiše, uzbuđenja, iščekivanja, ... A možda će i za nju kao i za ceo ovaj grad sutra biti samo dan kada se završila zima.
